I zašto je upravo to jedan od razloga zbog kojih naši pacijenti postižu dugoročne rezultate.

by Dr Dunja Kovač, DVM, CCA

Jedno od najčešćih pitanja koje dobijam telefonom glasi: „Možete li mi samo dati jedan savet?“ Potpuno razumem zašto ljudi to pitaju.

Kada imamo problem sa svojim ljubimcem, prirodno je da želimo brzo rešenje. Nadamo se da ćemo u nekoliko minuta objasniti šta se dešava i dobiti odgovor koji će odmah rešiti problem. Međutim, upravo tu počinje najveća razlika između običnog saveta i kliničke bihejvioralne konsultacije.

Bihejvioralna medicina ne funkcioniše na osnovu pretpostavki. Ona funkcioniše na osnovu dijagnoze. A do dobre dijagnoze ne dolazi se jednim telefonskim razgovorom.

Zamislite da pozovete lekara i kažete: „Već nekoliko godina imam bolove. Možete li mi samo preko telefona reći koji lek da pijem?“ Verovatno biste i sami očekivali da vas lekar prvo pregleda, postavi pitanja, pogleda nalaze i tek onda donese zaključak.

Sa problemima u ponašanju pasa i mačaka potpuno je isto. Kada mi neko kaže: „Pas laje kada ostane sam.“ ili „Mačka mokri po kauču.“ ja još uvek ne znam gotovo ništa. Iza iste rečenice može da stoji separaciona anksioznost, strah, frustracija, hronični stres, bol, sukob između životinja, promena rutine, medicinski problem ili nešto sasvim deseto. Bez razumevanja uzroka, svaki savet bio bi samo nagađanje.

Upravo zato moj rad počinje mnogo pre nego što napišem prvi red programa. Prvi korak su detaljni upitnici. Znam da mnogima na prvi pogled deluju obimno i da često pomisle: „Jao, koliko pitanja…“ Međutim, svrha upitnika nije administracija niti formalnost. Oni su prvi deo dijagnostičkog procesa. Kroz pažljivo osmišljena pitanja zajedno prikupljamo informacije koje ni vi ni ja često ne bismo uočili tokom običnog razgovora.

Najzanimljivije je to što veliki broj vlasnika već tokom popunjavanja upitnika prvi put počne da primećuje obrasce koje ranije nije uočavao. Neretko mi na kraju napišu: „Dok sam odgovarao na pitanja, shvatio sam da nikada nisam razmišljao o tome na taj način.“ U tom trenutku bihejvioralna terapija zapravo već počinje. Ne zato što smo rešili problem, već zato što smo počeli da ga razumemo.

Nakon toga tražim video materijal. Razlog je jednostavan – životinje ne mogu da mi ispričaju svoju priču, ali njihovo ponašanje može. Način na koji pas posmatra vlasnika pre nego što ostane sam, kako mačka prilazi drugoj mački, koliko traje napetost, kako izgleda govor tela neposredno pre konflikta ili kako funkcioniše svakodnevna rutina – sve su to informacije koje nijedan telefonski razgovor ne može da prenese. Video mi često otkrije mnogo više nego sat vremena razgovora.

Veoma često, nakon što pregledam upitnike i video materijale, postavljam dodatna pitanja. To nije zato što nešto nedostaje ili zato što ste nešto pogrešno napisali. Naprotiv. Svaki odgovor otvori novo pitanje, a svaka nova informacija pomaže da se složi još jedan deo slagalice. U veterinarskoj bihejvioralnoj medicini dijagnoza se retko zasniva na jednoj činjenici. Ona nastaje povezivanjem velikog broja sitnih detalja koji tek zajedno imaju pravo značenje.

Kada prikupim sve informacije, tada moj posao tek počinje. Ne sednem odmah da napišem nekoliko stranica preporuka. Najpre ponovo čitam sve što ste poslali, više puta pregledam video snimke, pravim beleške, razmišljam o mogućim uzrocima, analiziram diferencijalne dijagnoze i tek kada budem sigurna da razumem šta se zaista dešava, počinjem da pišem program. Taj program nije univerzalna lista saveta koju šaljem svakom vlasniku. To je individualni plan rada napravljen isključivo za vašeg ljubimca, njegovu porodicu i uslove u kojima živi.

Zbog toga program ne dobijate nekoliko sati nakon što pošaljete dokumentaciju. Nekada mi je potreban jedan dan, nekada dva, a kod posebno složenih slučajeva i nešto više. Iskreno, ne bih volela da bude drugačije. Upravo to vreme koje provedem analizirajući vaš slučaj često napravi razliku između površnog saveta i rešenja koje zaista može da promeni život jedne porodice.

Zanimljivo je da mnogi vlasnici žele da program dobiju što pre, a onda tokom razgovora saznam da problem traje šest meseci, tri godine, pet godina ili čak čitavu deceniju. Tada se uvek nasmejem i kažem: ako smo čekali pet godina da potražimo pomoć, možemo sebi dati još dan ili dva da pronađemo pravo rešenje.

Na kraju, volela bih da zapamtite samo jednu stvar. Moj posao nije da vam dam brz odgovor. Moj posao je da vam dam pravi odgovor. To su dve potpuno različite stvari.

Svaki upitnik koji popunite, svaki video koji snimite i svaki odgovor koji mi pošaljete nisu prepreka na putu do rešenja. Oni jesu put do rešenja. To su delovi slagalice koje zajedno sastavljamo kako bismo razumeli zbog čega se vaš ljubimac ponaša na određeni način i kako možemo da mu pomognemo. Tek kada razumemo uzrok problema, možemo napraviti plan koji neće rešavati samo posledicu, već će vašem psu ili mački omogućiti da dugoročno srećniji život.

Klinička bihejvioralna konsultativna praksa Pet Instituta zasniva se na principima veterinarske bihejvioralne medicine, etologije i savremene nauke o dobrobiti životinja. Cilj konsultacije nije samo uklanjanje neželjenog ponašanja, već identifikacija njegovog uzroka i dugoročno unapređenje kvaliteta života životinje i porodice sa kojom živi.
Proces rada odvija se kroz nekoliko jasno definisanih faza.