Iznajmite halu za hendling/trening pasa!

Jedan od najčešćih problema u bihevioralnoj praksi sa kojima se susrećemo jeste “strah od samoće” kod pasa. Zašto je ovo najčešći problem u ponašanju pasa, postoji sasvim logično objašnjenje.
Psi su društvene životinje. Oni su stvarani da budu društvo čoveku, da ih prate u stopu, da im budu pomoć u određenim poslovima. Na taj način stvorili smo pse koji su “nesposobni” da budu sami. I kada pogledamo naše pse na ulicima – oni su stalno u grupi. Psi jednostavno imaju stalnu potrebu da traže društvo, bilo drugog psa, bilo čoveka.
Naravno , ovde postoje varijacije između rasa a sve u zavisnosti za čega su stvarane – postoje rase koje su stvarane da budu čuvari pa samim tim lakše podnose samoću jer znaju da su na “zadatku”. S druge strane, imamo rase koje su stvarane isključivo da “sede na mekanim jastucima” to su tzv “psi za pratnju” – ovde nam je odmah jasno da ove rase nisu stvarane za samoću, već upravo da stalno budu uz svog vlasnika. Ovo je nekada i bilo izvodljivo – ljudi su živeli u kućama, na selu, tamo je stalno bilo nekog u domaćinstvu, pas je boravio uglavnom u dvorištu, radili su se stalno neki kućanski poslovi preko dana, pas je naravno uvek učestvovao, bio je stalno sa nekim i samoća nije nikada bila problem. Kada je na kratko ostajao sam, čuvao je kuću, lajao, osluškivao, i niko nije postavljao pitanje da li mu to odgovara ili ne.
Danas su stvari mnogo drugačije. Moderan način života, život u gradu, poslovne obaveze i odsutnost od 8h na poslu doneli su nove, “moderne” probleme u ponašanju pasa. Psi su danas primorani da ostaju sami skoro pa ceo dan – da li je to za nas normalno ? Da ,jeste, svaki pas mora da nauči šta znači život u urbanoj sredini i da se prilagodi takvom ritmu i načinu života. A da li je to psu normalno? Ne , nije, on voli društvo.

Kako mi onda taj jaz i različita shvatanja možemo da prenebregnemo?

Često se kaže da krajnosti ne valjaju – da se moramo naći negde u sredini. Tako je i sa ovim problemom. Mi ne možemo biti odsustni po 8-9 sati svaki dan i očekivati od psa da se sam zabavlja i da se sam od sebe prilagodi, a opet, ne možemo ni ceo svoj život podrediti samo psu i biti sa njim 24h dnevno. Međutim pre svakog rešenja moramo uistinu poznavati prirodu problema.

Anksioznost je stanje konstantne strepnje, slutnje, napetosti, nemira – ovo nije običan strah, jer ne postoji “objekat straha”. Anksioznost je kompleksan psihološki poremećaj koji u svojoj osnovi ima hormonski disbalans koji dovodi do promena u ponašanju a u hroničnom toku deluje i psihosomatski što znači da dolazi do promena u celokupnom zdravstvenom stanju psa – problemi sa apetitom i organima za varenje, problemi sa mokrenjem, reproduktivni problemi, pad imuniteta, alergije, problemi sa spavanjem i td.
Anksioznosti ima raznih, i uzroci mogu biti mnogobrojni. Međutim, ukoliko se anksioznost javlja isključivo kada pas ostaje sam , onda konkretno govorimo o ovom tipu aksioznosti – separaciona anksioznost i uzrok tražimo isključivo u samoći.
Separaciona aksioznost se manifestuje u tri oblilka – preterana vokalizacija, neprikladno uriniranje po stanu, i destruktivno ponašanje. Svaki od ova tri oblika mogu da se javljaju pojedinačno, ili u kombinaciji jedno s drugim. Ove manifestacije su “stress relief” mehanizmi, što znači da su one posledica složene bihevioralne strategije koja za cilj ima da se pas oslobodi nagomilanog stresa. Pas ništa ne radi namerno, on jednostavno ima snažni biološki nagon da pomogne samom sebi tako što putem žvakanja ili zavijanja pravi “ventile” za oslobađanje od stresa. Gledajte na ovo kao na plakanje kod ljudi – kada smo tužni, istresirani ili uplašeni, mi ljudi počinjemo da plačemo – mi to ne možemo da kontrolišemo, jednostavo naš organizam na ovaj način pokazuje to naše emotivno stanje, i putem suza se oslobađa tih negativnih emocija. Kada se isplačemo bude nam lakše zar ne? Isto je i sa ovim problemom kod pasa – on ne može da kontroliše uriniranje ili zavijanje dok je sam, ali posle nekog vremena bude mu lakše, pa u većini slučajeva kada se mi vratimo, pas nas dočeka tako što spava ili mirno leži.

Koje su to najčešće zablude u vezi problema separacione anksioznosti?

Prva jeste kada pomislimo da psu nabavimo društvo drugog psa, kako ne bi bio sam. Sa ovim nećete ništa postići jer ono što vam niko nije rekao jeste da psu fali društvo čoveka, tj vas, a ne društvo drugog pripadnika svoje vrste. A kako novi pas uči ponašanja svog domaćina, onda ćete dobiti dva psa koji laju ili koji uništavaju stvari – ovaj novi pas nema pojma zašto to radi, video je od svog domaćina i samo oponaša njega, a ovaj prvi to radi jer pati od separacione anksioznosti. Na ovaj način umesto jednog psa na kog se derete, imaćete sada dva. Nimalo lepa situacija.

Drugi najčešći problem jeste ogrlica protiv lajanja. Ukoliko imate psa koji laje i zavija kada je sam , vi pomislite da je ogrlica protiv lajanja rešenje. Međutim ono što vam niko ne kaže, jeste upravo sama priroda problema – stres mora negde izaći. Ovo praktično znači da će pas prestati da laje,  jer mu ogrlica nanosi bol, međutim, to neće rešiti problem jer postoje još druga dva oblika separacione anksioznosti koje on još nije isprobao, a možda mu mogu doneti neko olakšanje – neprikladno uriniranje i destruktivno ponašanje. Tako da ćete onda umesto lajavog psa, dobiti psa koji ili urinira po stanu ili grize kablove, nameštaj ili štok od vrata, ali naravno sve to radi u tišini jer ne sme da laje. Ovo je možda bolja opcija za komšije, ali je za vas ovo prava noćna mora.

Treća najveća zabluda jeste kada pomislite da vaš pas zna da je kriv, i po vašem povratku ga kaznite, lupite novinama i oterate u ćošak. Ono što vam niko nije rekao jeste da pas ima memoriju do 3-4 sekunde, i da on samo u tom kratkom vremenskom intervalu može da stvara asocijaciju između postupka i posledice. Ovo praktično znači da posle 3 sata od vašeg povratka kada zateknete nered u stanu, vaš pas pojma nema zbog čega ste sada ljuti i zašto ga kažnjavate. Za njega je to samo još dodatni stres, pored onog osnovnog zbog separacione anksioznost, gde sada još dodatno mora da brine i o vašim pretnjama i kaznama.

Međutim, ako pas nema pojma zašto je kriv, kako onda on po našem povratku “izgleda” kao da je kriv, kao da “zna” šta je uradio – čim uđemo na vrata, on počinje da se sakriva, mi odmah vičemo “šta si uradio”, on se pokunji, umiljava, oblizuje, daje nam šapu, spušta uši, mi opet govorimo “pogledaj šta si sve napravio”, pretimo prstom, možda ga i ćušnemo, uzmemo papuču pa mu preteći mlataramo pred facom, dok se on i dalje pokunjeno oblizuje, umiljava i cvili. Ne, ovo nisu znaci “znanja” šta je uradio već tzv . “smirujući signali”  koje pas manifestuje jer mi sa našim pretećim govorom tela i tonom glasa želimo da izazovemo konflikt. Da, na ovaj način pas nama govori “neću da se svađam sa tobom”, “skloni se”, “nemoj da mi pretiš”, “hajde da budemo prijatelji”, “volim te” . Ne verujete? Uradite mali eksperiment – dok ste u stanu sa vašim psom, samo odjednom ustanite i počnite da glumite vaše ponašanje koje inače iskazujete po povratku kući – budite tako preteći nastrojeni prema psu, izgovarajte reči “šta si to uradio”, pretite mu prstom i td. – I posmatrajte svog psa – videćete da se ponaša “kao da je kriv”. S druge strane uradite nešto drugačije po povratku – umesto da budete preteći, jednostavno uđite u stan i budite prijateljski raspoloženi uz izgovaranje “ jao dobar pas”, “pa gde si ti”, “bravo” i td. Videćete da će on veselo da skakuće oko vas, bez trunke “krivice” dok se oko njega nalazi nered kao da je pala bomba.

 

Četvrta zabluda na koju vlasnici često pomisle jeste davanje psa na “dresuru”. Separaciona anksioznost je psihički poremećaj, a ne stvar nevaspitanja. U većini slučajeva psi koji pate od ovog poremećaja savršeno znaju da sednu, legnu, daju šapu, da hodaju uz nogu na povocu, da dođu na poziv. Šta onda tačno možemo da ih “dresiramo” ? Praktično ništa, jer još jedna stvar koju vam niko nije rekao jeste da se ovaj poremećaj manifestuje samo tamo gde pas živi, tj u vašem stanu/kući. Pa ukoliko psa odvedete negde na dresuru, ili u neki pansion, gde će on možda provoditi i sam vreme u boksu, on neće iskazivati nikakve znake separacione aksioznosti. Međutim kako ga vratite kući, njegovoj kući, problem opet nastaje. Isto tako rad u spoljašnjoj sredini sa vama i sa trenerom nema nikakvog efekta, jer problem je u stanu, a ne napolju u šetnji gde ste vi zajedno sa njim.

Peta najčešća zabluda je pozdravljanje sa psom, i izgovaranje reči “ ja ću se brzo vratiti”, “čekaj me tu”  i td. Pas ne zna da ćete se vi vratiti, on samo zna da ste vi otišli. Možda vam niko nije rekao ali psi ne govore naš “ljudski jezik” pa samim tim te rečenice mu ništa ne znače. Međutim, ono što mu znači, jeste naš govor tela i naš tonalitet glasa. Mi kada odlazimo od kuće i kada ostavljamo svog psa imamo osećaj krivice. To se upravo vidi tj oseti kroz to naše pozdravljanje – sednemo pored psa, snuždimo se, ton glasa nam je tužan, mi smo pokunjeni, mazimo ga, ljubimo, grlimo, i sve to nekako više izgleda kao opraštanje i kao da se više nikada nećemo vratiti, a nimalo ne izgleda kao ono što izgovaramo “brzo ću se vratiti budi dobar”.E pa pas upravo protumači na adekvatan način ono što mi neverbalnom komunikacijom govorimo – ja te napuštam. Pa kako onda da on ne bude anksiozan svaki put kada odlazimo jer svaki put ima strah da ćemo ga napustiti? Tačno je da se mi vratimo, ali to je suviše daleko razmišljanje za tako mali pseći mozak. Pas je biće trenutka, on povezuje stvari u trenutnim asocijacijama, a to šta će biti posle 2,3,4 sata o tome će da misli kada dođe do tog trenutka, do vašeg povratka npr – bilo da ste bili odsustni 5 minuta ili 5 sati , pas će vam se jednako obradovati kao da vas nikada više neće videti, jer on to stvarno tako i misli.

Šesta, i možda najčešča zabluda jeste kada pomislimo da je separaciona aksioznost  posledica manjka fizičke aktivnosti i da je u pitanju čista dosada. Možda vam i ovo niko  nije rekao, ali separaciona anksioznost je psihički problem, a ne fizički. Izuzetno fizički aktivni psi, koji tokom dana pretrčavaju i po nekoliko kilometara, itekako umeju da pate od separacione anksioznosti. Istrčavanje psa pre nego što treba da ostane sam neće nikako doprineti stanju stresa kada ostane sam, on će jednostavno biti samo malo umorniji ali će i dalje morati da ispoljava stresne reakcije . Ovo naravno ne znači da pre nego što pas treba da ostane sam ne treba da idete u šetnju i da se istrči, naravno da to uvek treba, ali vam ništa neće pomoći za ovaj konkretan problem. Još jedna bitna stvar jeste da naučite da razlikujete dosadu od separacione anksioznosti. Psi koji su duže vreme sami, iskazivaće znake dosade tek posle par sati samovanja – ovo znači da ukoliko izađete u radnju 5-15min ili izađete negde na pola sata, pas će biti savršeno miran i čekaće vas. Za razliku od dosade, separaciona anksioznost se javlja u prvih 20 min od samoće – što znači da je nebitno da li ste izašli samo na 5 minuta ispred zgrade ili ste otišli na 2 sata, pas će zapasti u paniku čim kročite iz stana. Ova diferencijacija je veoma bitna kada definišemo da li je u pitanju samo dosada ili psihički poremećaj. Kako smo rekli da je separaciona anksioznost psihički problem, ovo znači da mi takve pse moramo mentalno da umorimo, da ih nateramo da razmišljaju i rešavaju probleme sa zanimljivim pametnim igračkama u obliku aktivnih hranilica dok ostaju sami. Prazan um đavolje igralište!

Kako mi onda uopšte možemo da rešimo/izlečimo problem separacione anksioznosti?

Za pravilno rešavanje ovog problema potrebne su tri stvari:

Prva, da razumemo kakvo je to stanje anksioznosti i da razumemo mehanizam stresa i uticaj hormona na ponašanje. Da shvatimo da ovaj problem ne rešava “dresura” i kursevi poslušnosti već se ovom problemu prilazi sa stanovišta kliničke bihevioralne prakse koja uz pomoć tehnika bihevioralne modifikacije menja emotivno stanje životinje iz negativnog u pozitivno.

Druga, da razumemo ove zablude i da prestanemo da ih iznova i iznova ponavljamo , jer su one kontraproduktivne za bilo kakav napredak u radu. Ove zablude umeju da budu veliki kamen spoticanja, čak i ako krenemo da radimo prave stvari po određenom programu, ovakve sitnice umeju da nas usporavaju i da održavaju problem.

I treća i najvažnija stvar jeste rad sa stručnim licem (bihevioristom) koji na stručan način može da dijagnostikuje problem, da preporuči dodatne zdravstvene analize i preglede, i da napiše individualan plan bihevioralne modifikacije po kom vi samostalno radite sa svojim psom.

Da li se separaciona anksioznost može izlečiti?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan. On zavisi od nekoliko faktora:

• koliko dugo problem traje – 3 meseca ili 6 godina
• koliko dugo pas ostaje sam – 2 sata ili 8 sati
• koji je intenzitet reakcija – da li pas izgrize samo jednu papuču ili pokušava da “pobegne” kroz prozor uz samopovređivanje i razbijanje stakla
• da li pas iskazuje samo jedan oblik separacione anksioznosti ili ima kombinaciju dva ili sva tri oblika
• da li imate mogućnost angažovanja pet sitera, šetača pasa ili dnevnog boravka za pse
• da li je pas sa vama od kada je bio štene ili ste usvojili odraslog psa sa već postojećim traumama

Ova pitanja su inače sastavni deo upitnika koji vlasnici popunjavaju pre početka rada. Na osnovu tog upitnika piše se individualni program bihevioralne modifikacije i mogu da se daju realne prognoze.

Ali najvažnija stvar, za koju znamo da vam sigurno niko nije rekao je –  Ishod u rešavanju problema separacione anksioznosti zavisi isključivo od VAS!

Vi ste ti koji svakodnevno morate da radite sa svojim psom po napisanom programu. Ovaj problem se rešava u vašoj kući, ne van nje – u šetnji ili centrima za dresuru. Takođe, čak ni dolazak stručnog lica na vašu adresu nije od pomoći, jer pas nema problem sa odlaskom i dolaskom drugih ljudi, već problem leži u vašem međusobnom odnosu i celodnevnoj interakciji. Ovo praktično znači da bi stručno lice moralo da živi sa vama kako bi vam danonoćno skretalo pažnju na greške i savetovalo vas šta treba da promenite. Upravo zbog ovakve prirode problema, pišu se detaljna uputstva za individualan rad putem programa, koji zalepite na frižider, čitate, i sprovodite.

Evo problema!

Neki sebe nazivaju – odgovornim vlasnicima , drugi – vođama čopora. Kako god se mi zvali, da li znamo šta to sve u stvari znači?

Šta znači termin – „vođa čopora“? Postoje dva objašnjenja:

– prvi: biti blagonakloni lider, koji uči svog psa pravilima koje treba da poštuje ( što je u stvari trening) i koji pruža potporu i usmeravanje svom psu. Mi učimo svoje pse da se lepo ponašaju, da znaju šta smeju a šta ne smeju da rade u kući / stanu. Ako se to uklapa u definicuju „vođe“, u redu, ali to nije ništa što ne bi svaki odgovoran i osećajan vlasnik inače uradio zar ne?

– drugi : kada vlasnik veruje da je njegov pas deo „čopora“, i vlasnik mora da glumi ulogu „alfe“ kako bio osigurao da mu pas ne preuzme „status“, tj primat u domaćinstvu. To znači da je potrebno uvesti „pravila čopora“ kako bi se osiguralo vođstvo vlasnika, a kako čovek nije pas ili vuk, već je homo sapiens, uloga „alfe“ mu nije prirodna i samim tim pravila koji on tada uspostavlja su vrlo nedosledna i nejasna. Ovakvo naše ponašanje dovodi do konfuzije i stresa kod psa. Da li je to cilj koji želimo da postignemo?

Istraživanja koja su sprovedena unazad nekoliko godina, potpuno su raskrinkala mit o tome da su naši psi deo čopora sa ljudima, gde konstantno pokušavaju da uspostave viši rang. Samo zato što je pas potekao od vuka, ne znači da trebamo da ga tretiramo kao da jeste vuk. Zahvaljujući naučnim saznanjma i otkrićima, više ne verujemo da je zemlja ravna ploča, pa zašto onda još uvek verujemo u teorije vaspitanja “dominacijom” i silom?

Nauka o ponašanju životinja – bihejvioristika, je jednako čvrsta nauka kao i biologija, fizika i hemija, i zakoni o ponašanju su postojani i dokazani kao i zakoni u fizici. Neil deGrasse Tyson, američki astrofizičar i akademik, je rekao – “Dobra stvar kod nauke je da je ona stvarna, verovali vi u nju ili ne.”

Međutim, scenario „vođe čopora“ nastavlja još uvek da bude glavna tema debate između dresera pasa i bihejviorista, onih koji su uznapredovali zajedno sa naukom i počeli da koriste pozitivne metode dresure, i onih koji nisu. Nažalost, televizija nije ni malo pomogla da se ovakve savremene metode promovišu široj javnosti, tj ciljnoj grupi – vlasnicima . Umesto toga, i dalje imamo jedan te i isti scenario o „vođama“ i „čoporima“. Na kraju krajeva, ako je nešto na televiziji, to onda mora da je istina zar ne?

Ovakav način razmišljanja, najviše šteti psima, verovali ili ne. Veliki broj vlasnika i dan danas koristi grube metode „vođe čopora“ uz upotrebu davilica, električnih ogrlica, „alfa“ uloga, tehnika „preplavljivanja“ i td…uz ubeđenje da koriste moderne tehnike dresure. Ali ovakve metode su prisutne od davnih dana, i pre popularističke ideje o „šaptačima psima“, i tada su već bile ocenjene kao veoma štetne i neprijatne za pse.

Ako već odlučimo da glumimo ulogu „alfe“ sa našim psom, kako bi ga „potčinili“, čak i to onda radimo vrlo pogrešno . Ovakva praksa rada sa psima nije nova – 1970 god „Monks of Skete“ su objavili knjigu o grubim metodama dominacije kao vid dresure pasa. Nažalost, sa pojavom velikog broja „šaptača pasa“ ove metode su ponovo postale popularne, ali u totalnoj zabludi šta one zapravo znače, stavljajući tako i psa i vlasnika u vrlo realnu opasnost.

Da bismo mogli da shvatimo zašto „alfa“ metode nisu primenljive kod pasa i vlasnika, prvo moramo znati šta znači termin – Dominantnost – To je odnos dveju jedinki ( a ne karakterna osobina ) gde se silom, agresijom i potčinjavanjem pokušava uspostaviti prvenstvo korišćenja bitnih resursa – hrana, ženke (parenje), teritorija i td….; Čovek i pas su dve različite vrste, ono što je bitno čoveku, nije psu, i u takvom odnosu nikada ne može postojati dominacija. Niti pas želi da preuzme primat nad našim bankovnim računom, niti mi želimo da zauzmemo pseću kućicu u dvorištu.

Šta uloga „alfe“ podrazumeva? Prvenstveno, prevrtanje psa na bok ili leđa- gde jednom rukom pritiskamo njegov grudni koš na pod, a drugom okrećemo njegovu glavu dalje od nas, kako ne bi mogao da uspostavi kontakt očima. Ovo nije nikako način na koji se pas „potčinjava“. U stvari, mi ovde otvoreno pozivamo „na borbu“. Ako neki pas želi da se stavi u potčinjen položaj prema drugom psu ili vlasniku, on to uradi svojevoljno, a nikako nije fizički primoran da to uradi. Kada se dva psa potuku, jedan pas može da baci drugog psa na zemlju sa namerom da mu nanese ozbiljne povrede, ali taj pas koji je na zemlji, nije tu zato što se potčinio, već zato što se bori. Ako pas pokaže potčinjavanje, on to uradi kako bi izbegao konflikt. To je prirodno instinktivno ponašanje, koje ne zahteva nikakvu fizičku manipulaciju od strane drugog psa ili pak vlasnika. Ali ako je pas uz upotrebu sile primoran da to uradi i bude sputan, onda će on biti primoran da se iz tog položaja oslobodi na sebi svojstven način – ili će se pobuniti i pokušati da ugrize vlasnika ili će nevoljno prihvatiti nastalo stanje, ali on se tako nije „potčinio“. „Alfa“ uloge ne oslikavaju prirodno ponašanje psa, jer ako vlasnik uz upotrebu sile pritisne psa na pod, on ne pokazuje svoju dominaciju, jer pas ne pokazuje svoju potčinjenost. Vlasnici jedino tako izazivaju sukob. Ovakve „alfa“ uloge nisu način na koji psi, pa ni vukovi, komuniciraju jedni sa drugima.

Naravno, pretpostavka da smo mi „vođe čopora“ podrazumeva da postoji neki čopor koji mi na prvom mestu trebamo da vodimo. Međutim, tu postoji zabuna na šta tačno mislimo kada kažemo „čopor“. Da li znamo ?

Ne postoji ništa u mozgu psa što mu automatski govori da on treba da bude član čopora. Čoporativno ponašanje se razvija u najranijim periodima socijalizacije šteneta. Kakvo će se ponašanje nakon toga razvijati zavisi od mnoštvo spoljašnjih faktora, najpre iskustava koje pas gradi u odnosima sa drugim psima, ljudima, kao i uticaja spoljašnje sredine u kojoj je pas odgajan.

Konkretno, većina nas koristi termin „čopor“ kako bi opisali grupu pasa. Međutim, tu ne postoji hijerarhija i nema „alfe“. U domaćinstvima gde imamo više pasa, ako i postoji neka vrsta hijerarhije, ona je promenljiva. Jedan pas je dominantan u odnosu na drugog kada je u pitanju hrana, dok je drugi pas dominantan u odnosu na prvog kada je u pitanju mesto za spavanje. Istraživači koji proučavaju divlje pse, opisuju ih kao „grupu“, a ne kao „čopor“ . (Group of dogs ; Pack of wolves) . Psi često napuštaju grupe, odlaze i dolaze, pare se međusobno po principu „svako sa svakim“, kuje same odgajaju štence bez pomoći grupe, ne postoji nikakva stabilnost niti jedinstvo u grupi pasa. Ovakav model nema nikakve sličnosti sa ponašanjem vukova i njihovim čoporima. Ako divlji psi ne formiraju čopore kao što to rade vukovi, zašto onda mislimo da bi to radili naši pripitomljeni psi – kućni ljubimci? Naši psi, kućni ljubimci, formiraju „društvene zajednice“ , kako sa drugim psima, tako i sa ljudima.

Isto tako , „pravila čopora“ nisu svojstvena ponašanju pasa, ali mi ih i dalje namećemo našem psu kako bismo mu stavili do znanja da smo mi „vođa čopora“. Ako ne postoji struktura „čopora“ na prvom mestu, kako onda može da postoji „vođa čopora“ ?

Dakle, „pravila čopora“ se zasnivaju na pretpostavci da se tako vukovi ponašaju, ali ona u stvarnosti ne znače ništa ni vukovima, a kamoli psima, kao ni same tehnike primene tih pravila, koje u stvari imaju pogrešno značenje za način na koji psi između sebe komuniciraju.

Da bismo uopšte mogli da razumemo zašto je ovakva primena pravila pogrešna za pse, moramo na prvom mestu da znamo bar nešto o ponašanju vukova. Samo tako možemo da uočimo jasnu razliku koliko je ponašanje pasa drugačije.

Uprkos rasprostranjenom mišljenju među vlasnicima, alfa vuk ne ispoljava „dominantno ponašanje“ kako bi vodio svoj čopor (sem kada je u pitanju sezona parenja). Umesto toga, on njih vodi u dobroćudnom maniru.

Primarna uloga alfa mužjaka i ženke jeste da obezbede jako potomstvo, i oni se nazivaju “roditeljski par” . Ženka se nikada neće pariti ni sa jednim drugim mužjakom , osim alfe, što kod pasa nije slučaj. Čopor vukova se sastoji od članova jedne porodice ( društvena zajednica pasa se ne sastoji od članova porodice) – oni su društveni, i svi sarađuju u lovu, odgajanju mladunaca i čuvanju svoje teritorije . Veličina čopora se određuje na osnovu broja vukova koji mogu da se povežu, i zajedno da formiraju jednu celinu . „Alfa“ ne jede uvek prvi, iako se to vlasnicima stalno govori da rade jer eto, to rade vukovi. U stvari, „alfa“ mužjak u većini slučajeva čak i ne bude tu kada ostali vukovi ulove plen, i apsurdno je onda pretpostaviti da će ostali vukovi mirno sedeti pored lovine, i čekati da se „alfa“ pojavi kako bi prvi uzeo zalogaj.

Iz svega ovoga, nije teško zaključiti da se scenario „čopora vukova“ u velikoj meri kosi sa teorijama koje uporno zagovaraju razni „šaptači pasa“. Upotreba ovakvih metoda – „alfa“ uloga, „pravila čopora“ i dr…, pored toga što mogu da budu veoma opasne po vlasnika i psa, mogu samo da potisnu neželjeno ponašanje, ali ga nikada neće promeniti. Ne postoji univerzalna metoda za modifikaciju svih mogućih oblika neželjenog ponašanja, kao što se zagovara u teoriji “dominacije” i “čopora”, gde se smatra da se svaki problem rešava “potčinjavanjem” bez ikakvog pravog uvida u uzrok . Ako ne znamo šta uzrokuje neki problem, kako onda možemo da ga rešimo? Ne možemo! Možemo samo da ga “maskiramo” i da čekamo da se opet pojavi, u dvostruko većem intenzitetu .

Svaki problem u ponašanju mora da se posmatra zasebno, kako bi se ustanovio adekvatan plan terapije i modifikacije ponašanja, zasnovan na individualnim procenama psihofizičkog stanja pacijenta.

Da bismo znali zašto su „pravila čopora“ kontradiktorna sa ponašanjem pasa, moramo znati kako psi razmišljaju, kako uče, kako osećaju….moramo gledati svet „psećim očima“. A kako oni vide nas i naše ponašanje? Njima nije bitno da li jedu pre ili posle nas, nije im bitno da li izlaze kroz vrata prvi ili da li mi prvi iniciramo kontakt. Njima sva ta tzv. „pravila“ ništa ne znače. Psima, kao izuzetno društvenim životinjama, znači razumevanje i poverenje, znači im naše usmeravanje, znači im da uče i da se igraju, znači im da izvršavaju zadatke i da budu nagrađeni za to, znači im da budu lepo vaspitani i da znaju svoje granice.

……Psi nisu pripitomljeni vukovi . Oni su, danas, toliko daleko odmakli od svog pretka, koliko i mi od svog. Mi smo potekli od primata, a psi od vukova…..Ali da li se danas ophodimo prema modernom čoveku, kao da je još uvek na evolutivnom stadijumu primata? Ne! Zašto se onda prema psu ophodimo kao da je još uvek vuk? Pas je jednostavno – pas!

Dunja Kovač , DVM, CCA
Reference :
Barry Eaton, DipCABT – “A dog is a dog…”
Barry Eaton, DipCABT – “Dominance – Fact or Fiction?”
Dr. Sophia Yin, DVM, MS – “ The Dominance Controversy “
Cory Cordes, Animal Behavior Technologist – “ The Secret To Animal Training: Behavior Science, It’s Real”

Problemi u ponašanju naših kućnih ljubamaca, pasa i mačaka, najčešće nastaju jer životinja ne može da zadovolji svoje prirodne potrebe – ako govorimo o mačkama, to su – prostor za odmor, za jelo, igra, posmatranje, oštrenje kandži, vršenje nužde. Obezbedite svojoj mački ove osnovne potrebe i smanjićete probleme u ponašanju na minimum. Naravno, oni se opet mogu javiti, ali onda je tu dodatni faktor zdravstvenih problema na prvom mestu, a posle toga i potreba za modifikacijom ponašanja od strane stručnog lica.

1. Mačke moraju da imaju svoj mirni kutak gde mogu da se zavuku, da miruju i da nikog ne gledaju, kao i da njih niko ne gleda – to kada im obezbedimo one će radije tamo da se zavuku i da miruju nego da nekog „napadaju“ a sve u svrhu “samoodbrane” . Taj prostor treba da bude nešto natkriveno i ušuškano, korpe, kućice ili transporteri , koji trebaju da stoje u delu gde nije prometno i gde je mirno.
2. Zdelica sa hranom takođe treba da bude u delu gde nije prometno, ali isto tako mora da ima i alternativini „Izlaz“ – što znači da ako mačka jede, a vi joj priđete sa jedne strane ona uvek mora da ima sa druge strane put kojim može da pobegne, jer zapamtite – mačke su stidljive životinje i radije će pobeći nego da ostanu da se bore.
3. Mesto gde može da sedi na na nekom uzvišenju i da gleda kroz prozor. Mačke pored tog nekog skloništa moraju da imaju i mesto gde imaju dobar vidik i pregled na situaciju oko sebe, kako u prostoru gde živi , tako i napolju, a pogled napolje , na ljude, ptice drveće i td. blagotvrono deluje na CNS mačke i one se tako opuštaju i oslobađaju od stresa.
4. Igračke i igra! svaka mačka voli da se igra, ali u nedostatku igračaka ona se igra sa onim što joj bude interesantno a to smo mi – naše ruke i noge. S toga, kupite razne „pecaljkice“ koje na krajevima imaju miša, kupite joj loptie, kupite joj grebalicu, i igrajte se sa njom. Kada primetite da “kidiše” na vas, morate joj odmah preusmeriti pažnju na ono šta sme da “napada” – odmah uzmite igračku i zanimajte je sa tim. Mačke su predatori i taj instinkt je kod njih veoma izražen, i nije retka situacija da nas “vrebaju” po stanu. To je obično znak – “hej hoću da se igram, dosadno mi je”.
5. Poslastice – i mačke kao i psi vole sitne male slatke zalogajčiće. Kada je vaša mačka mirna i dobra, priđite joj i bacite ispred nje malu poslasticu, ne morate joj odmah iz ruke davati, već bacite ispred nje sa razdaljine, postepeno bacajući sve bliže vama, tako da ona mora da dolazi do vas – tako mačka povezuje vas sa prijatnim stvarima i stvara želju da prilazi vama.

Dodatni savet : Kako biste smanjili “štetu” koju vaša mačka napravi kada ostaje sama kući – pokida nameštaj, poruši stvari sa kuhinjskih elemenata, obavi nuždu na neadekvatnim mestima – ostavite joj interesantne mozgalice sa kojim će da se zanima, kao npr najobičinija kutija za cipele na kojoj izbušite par rupa i unutra potrpate sitne igračkice i granulice – vaša mačka će se satima zanimati pokušavajući da iz rupa izvuče ili igračkicu ili granulicu!

Naše domaće mačke su mali predatori. Budući da su sa ljudima tek oko 7.000 godina ( psi su preko 18.000 god) one su i dalje zadržale osobiine lovaca i nisu u potpunosti domestikovane da bi zavisile u potpunosti od čoveka. To najbolje vidimo sa mačkama koje žive na ulicama. One se same snalaze za hranu, ove ptice, sitne glodare i za njih praktično uvek ima hrane.
Da bi znali kako domaće mačke love najbolje je da posmatramo velike mačke – lavove, tigrove, geparde. Ponašanje predatora je specifično. Oni su nokturne životinje, što znači da su najaktivniji noću i pred zoru. To je zbog dve stvari – njihov vid je mnogo bolji noću, mačke slabo vide tokom dana, sunčeva svetlost ih bukvalno “zaslepljuje” što je i jedan od razloga zašto uglavnom spavaju tokom dana. Znači mačke imaju “night vision” i tada jasno vide obrise životinja kao i pokrete. Većina životinja tokom noći nije aktivna, te je mačkama lov mnogo lakši, a to isto važi i u zoru. Tada su životinje mirnije i tromije, što mačkama savršeno odgovara. Što se tiče samog vida, kao što smo rekli mačke mnogo bolje vide noću, ali isto tako mačke uglavnom vide objekte u pokretu. Kada je nešto stacionarno, mačka to ne primećuje, sve dok ne počne da se kreće. Zato mačke imaju odlične reflekse, jer bukvalno mogu u istoj sekundi da odreaguju čim nešto počne da se pomera. Takođe mačke imaju i svoje detektore objekata a to su im brkovi i obrve na glavi. To im je kompas. Mačke kada brkovima dodiruju objekte okolo u glavi prave kao “mentalnu mapu” gde se šta nalazi i kako teren izgleda, što im pomaže tokom dana da bolje funkcionišu kada im je vid slabiji.
Što se tiče samog načina lova mačka ima tzv “predatorsku sekvencu” – ovo je nešto što sve mačke poseduju, bilo domaće bilo divlje mačke. Predatorska sekvenca počinje sa osećajem gladi i potrebom za hranom . Kod naših domaćih mačaka u kućnim uslovima taj početni osećaj ne postoji jer ih hranimo granulama, ali potreba za “lovom” kao urođenom osobinom i dalje je prisutna. Potom, posle osećaja gladi, kreće dalji razvoj sekvence a to je traženje plena, pretraga terena, traženje mirisa i td. Potom sledi opažanje plena, sakrivanje, prikradanje, čekanje. Čekanje ume dugo da traje sve dok mačka ne “uhvati” momenat da je plen na dobroj razdaljini i poziciji i da može da krene u napad. Potom kreće eksplozivan trk, hvatanje plena, ubijanje i konzumacija. Sve to čini predatorsku sekvencu, koju najčešće viđamo kod lavova i tigrova.
E sad sve to zamisliti kako to izgleda kod naših malih predatora. Naše kućne mačke iako su uvek sita i hrana i voda im je stalno dostupna, još uvek imaju potrebu za iskazivanjem urođenih oblika ponašanja, najčešće lova, a to je upravo ono što mi nazivamo “igrom” sa njima, i što najviše volimo kod njih . Ta “mačja ludila” su sve ostaci predatorske sekvence, i pošto su naše mačke ipak poludomestikovane, ta sekvenca se javlja bez nekog posebnog reda samo u naletima i to kada se desi vlasnici uglavnom okarakterišu da im “mačka poludi”.

Ti naleti energije, su najjači uveče i u zoru, jer rekli smo da mačka tada bolje vidi a i ukućani ( tj plen ) spavaju . Mačke su tako prirodno programirane da preko dana skupljaju energiju za lov. Pa tako prespavaju dan i mogu da spavaju po 16 sati dnevno. Međutim , život sa ukućanima koji imaju drugačiji ritam isporemeti mačku, pa i ona uhvati vremenom šemu da se preko dana “nešto radi” a noću se spava. A ono što mačke najbolje rade jeste da love, te se onda njim dan pretvori u neprekidan lov ukućana i opštu bežaniju i sakrivanje i vrebanje. Sve su ovo savršeno normalna ponašanja, kod nekih mačaka je to manje a kod nekih više izraženo sve zavisi i od temperamenta same mačke a i od uzrasta. Mačići su najživahniji kao i mlađe mačke, dok starije mačke uglavnom ne jurcaju toliko ali zato umeju uporno da vrebaju u zasedi sve dok neko ne izađe iz sobe i onda ili hvataju noge ili ako su na nekom uzvišenju onda udare “šamar”  .
Mačkama su ukućani plen . Mačke se sa nama konstantno igraju, neki bi rekli igra mačke i miša, a to i jeste tako. Naše mačke ne znaju da smo mi mnogo veći od njih i da u stvari i ne bi mogle da nas pojedu, ali to njima nije ni važno, njima je bitno da se mi krećemo stalno, da dolazimo odlazimo, ulazimo i izlazimo iz soba, nekad i mirujemo, spavamo, pa smo opet u pokretu i td. A to i jeste nešto što inače i plen radi, te naše mačke su u konstantnoj misiji posmatranja nas i praćenja svih naših pokreta, gde traže određeni trenutak za napad . To se uglavnom ogleda tako što dok sedimo mirno i gledamo film, mačka odjednom iskoči i lupi nas šapom ili nam skoči u krilo i pobegne. Kada smo u pokretu, to je još izraženije, mačka nam protrčava kroz noge ili ispred nas, te se neretko događa da se ukućani sapletu o mačku, a neki je možda čak i slučajno očepe. Kada spavamo, mački je uglavnom dosadno, jer je to njoj vreme za lov tj igru, pa se onda dešava da skače po nama, mjauče, ili nam vija noge ispod jorgana. Na taj način mačka traži akciju od nas, da ne budemo tako dosadan plen, već da nešto radimo . Tada baš i ne možemo puno toga da uradimo sem da mački damo njemu omiljenu igračku da se sa njom sama igra i zatvorimo vrata od sobe.
Sem svojim ukućana, mačka voli i krpene miševe, loptice i pecalice sa perjem. Sve su to adekvatne igračke za mačku, Jedino šta treba izbegavati su laserim jer oni umeju da izazovu opsesivno kompulsivne poremećaje, jer mačka stalno nešto vija a nikada ništa ne može da konkretno “uhvati” – zato lasere treba izbegavati već treba mački davati igračke koja ona može taktilno da oseti i da uhvati i da grize ili grebe. Na taj način mačka i kanališe svoje prirodne nagone pa će manje da to radi na ukućanima.
Mačke moraju imati igračke različite namene. Igračke za grebanje, igračke za vijanje, igračke grickanje i td. Mačka mora da nauči sama da se igra, bez nas, ali isto tako i mi moramo ipak imati interakciju putem igračaka jer to i zadovoljava potrebu mačke da bude u našoj blizini. Generalno ne trebamo se sa mačkom igrati sa “golim” rukama i nogama jer ćemo je tako naučiti da nas hvata umesto igračaka. To je možda ok preko zime kada smo svi u dugačkim rukavima i debelim čarapama, ali kad dođe leto pa smo u papučama i majicama sa kratkim rukavima to baš i nije prijatno kada nas naša mačka “ulovi” 