Jedan od najčešćih problema u bihevioralnoj praksi sa kojima se susrećemo jeste “strah od samoće” kod pasa. Zašto je ovo najčešći problem u ponašanju pasa, postoji sasvim logično objašnjenje.
Psi su društvene životinje. Oni su stvarani da budu društvo čoveku, da ih prate u stopu, da im budu pomoć u određenim poslovima. Na taj način stvorili smo pse koji su “nesposobni” da budu sami. I kada pogledamo naše pse na ulicima – oni su stalno u grupi. Psi jednostavno imaju stalnu potrebu da traže društvo, bilo drugog psa, bilo čoveka.
Naravno , ovde postoje varijacije između rasa a sve u zavisnosti za čega su stvarane – postoje rase koje su stvarane da budu čuvari pa samim tim lakše podnose samoću jer znaju da su na “zadatku”. S druge strane, imamo rase koje su stvarane isključivo da “sede na mekanim jastucima” to su tzv “psi za pratnju” – ovde nam je odmah jasno da ove rase nisu stvarane za samoću, već upravo da stalno budu uz svog vlasnika. Ovo je nekada i bilo izvodljivo – ljudi su živeli u kućama, na selu, tamo je stalno bilo nekog u domaćinstvu, pas je boravio uglavnom u dvorištu, radili su se stalno neki kućanski poslovi preko dana, pas je naravno uvek učestvovao, bio je stalno sa nekim i samoća nije nikada bila problem. Kada je na kratko ostajao sam, čuvao je kuću, lajao, osluškivao, i niko nije postavljao pitanje da li mu to odgovara ili ne.
Danas su stvari mnogo drugačije. Moderan način života, život u gradu, poslovne obaveze i odsutnost od 8h na poslu doneli su nove, “moderne” probleme u ponašanju pasa. Psi su danas primorani da ostaju sami skoro pa ceo dan – da li je to za nas normalno ? Da ,jeste, svaki pas mora da nauči šta znači život u urbanoj sredini i da se prilagodi takvom ritmu i načinu života. A da li je to psu normalno? Ne , nije, on voli društvo.

Kako mi onda taj jaz i različita shvatanja možemo da prenebregnemo?

Često se kaže da krajnosti ne valjaju – da se moramo naći negde u sredini. Tako je i sa ovim problemom. Mi ne možemo biti odsustni po 8-9 sati svaki dan i očekivati od psa da se sam zabavlja i da se sam od sebe prilagodi, a opet, ne možemo ni ceo svoj život podrediti samo psu i biti sa njim 24h dnevno. Međutim pre svakog rešenja moramo uistinu poznavati prirodu problema.

Anksioznost je stanje konstantne strepnje, slutnje, napetosti, nemira – ovo nije običan strah, jer ne postoji “objekat straha”. Anksioznost je kompleksan psihološki poremećaj koji u svojoj osnovi ima hormonski disbalans koji dovodi do promena u ponašanju a u hroničnom toku deluje i psihosomatski što znači da dolazi do promena u celokupnom zdravstvenom stanju psa – problemi sa apetitom i organima za varenje, problemi sa mokrenjem, reproduktivni problemi, pad imuniteta, alergije, problemi sa spavanjem i td.
Anksioznosti ima raznih, i uzroci mogu biti mnogobrojni. Međutim, ukoliko se anksioznost javlja isključivo kada pas ostaje sam , onda konkretno govorimo o ovom tipu aksioznosti – separaciona anksioznost i uzrok tražimo isključivo u samoći.
Separaciona aksioznost se manifestuje u tri oblilka – preterana vokalizacija, neprikladno uriniranje po stanu, i destruktivno ponašanje. Svaki od ova tri oblika mogu da se javljaju pojedinačno, ili u kombinaciji jedno s drugim. Ove manifestacije su “stress relief” mehanizmi, što znači da su one posledica složene bihevioralne strategije koja za cilj ima da se pas oslobodi nagomilanog stresa. Pas ništa ne radi namerno, on jednostavno ima snažni biološki nagon da pomogne samom sebi tako što putem žvakanja ili zavijanja pravi “ventile” za oslobađanje od stresa. Gledajte na ovo kao na plakanje kod ljudi – kada smo tužni, istresirani ili uplašeni, mi ljudi počinjemo da plačemo – mi to ne možemo da kontrolišemo, jednostavo naš organizam na ovaj način pokazuje to naše emotivno stanje, i putem suza se oslobađa tih negativnih emocija. Kada se isplačemo bude nam lakše zar ne? Isto je i sa ovim problemom kod pasa – on ne može da kontroliše uriniranje ili zavijanje dok je sam, ali posle nekog vremena bude mu lakše, pa u većini slučajeva kada se mi vratimo, pas nas dočeka tako što spava ili mirno leži.

Koje su to najčešće zablude u vezi problema separacione anksioznosti?

Prva jeste kada pomislimo da psu nabavimo društvo drugog psa, kako ne bi bio sam. Sa ovim nećete ništa postići jer ono što vam niko nije rekao jeste da psu fali društvo čoveka, tj vas, a ne društvo drugog pripadnika svoje vrste. A kako novi pas uči ponašanja svog domaćina, onda ćete dobiti dva psa koji laju ili koji uništavaju stvari – ovaj novi pas nema pojma zašto to radi, video je od svog domaćina i samo oponaša njega, a ovaj prvi to radi jer pati od separacione anksioznosti. Na ovaj način umesto jednog psa na kog se derete, imaćete sada dva. Nimalo lepa situacija.

Drugi najčešći problem jeste ogrlica protiv lajanja. Ukoliko imate psa koji laje i zavija kada je sam , vi pomislite da je ogrlica protiv lajanja rešenje. Međutim ono što vam niko ne kaže, jeste upravo sama priroda problema – stres mora negde izaći. Ovo praktično znači da će pas prestati da laje,  jer mu ogrlica nanosi bol, međutim, to neće rešiti problem jer postoje još druga dva oblika separacione anksioznosti koje on još nije isprobao, a možda mu mogu doneti neko olakšanje – neprikladno uriniranje i destruktivno ponašanje. Tako da ćete onda umesto lajavog psa, dobiti psa koji ili urinira po stanu ili grize kablove, nameštaj ili štok od vrata, ali naravno sve to radi u tišini jer ne sme da laje. Ovo je možda bolja opcija za komšije, ali je za vas ovo prava noćna mora.

Treća najveća zabluda jeste kada pomislite da vaš pas zna da je kriv, i po vašem povratku ga kaznite, lupite novinama i oterate u ćošak. Ono što vam niko nije rekao jeste da pas ima memoriju do 3-4 sekunde, i da on samo u tom kratkom vremenskom intervalu može da stvara asocijaciju između postupka i posledice. Ovo praktično znači da posle 3 sata od vašeg povratka kada zateknete nered u stanu, vaš pas pojma nema zbog čega ste sada ljuti i zašto ga kažnjavate. Za njega je to samo još dodatni stres, pored onog osnovnog zbog separacione anksioznost, gde sada još dodatno mora da brine i o vašim pretnjama i kaznama.

Međutim, ako pas nema pojma zašto je kriv, kako onda on po našem povratku “izgleda” kao da je kriv, kao da “zna” šta je uradio – čim uđemo na vrata, on počinje da se sakriva, mi odmah vičemo “šta si uradio”, on se pokunji, umiljava, oblizuje, daje nam šapu, spušta uši, mi opet govorimo “pogledaj šta si sve napravio”, pretimo prstom, možda ga i ćušnemo, uzmemo papuču pa mu preteći mlataramo pred facom, dok se on i dalje pokunjeno oblizuje, umiljava i cvili. Ne, ovo nisu znaci “znanja” šta je uradio već tzv . “smirujući signali”  koje pas manifestuje jer mi sa našim pretećim govorom tela i tonom glasa želimo da izazovemo konflikt. Da, na ovaj način pas nama govori “neću da se svađam sa tobom”, “skloni se”, “nemoj da mi pretiš”, “hajde da budemo prijatelji”, “volim te” . Ne verujete? Uradite mali eksperiment – dok ste u stanu sa vašim psom, samo odjednom ustanite i počnite da glumite vaše ponašanje koje inače iskazujete po povratku kući – budite tako preteći nastrojeni prema psu, izgovarajte reči “šta si to uradio”, pretite mu prstom i td. – I posmatrajte svog psa – videćete da se ponaša “kao da je kriv”. S druge strane uradite nešto drugačije po povratku – umesto da budete preteći, jednostavno uđite u stan i budite prijateljski raspoloženi uz izgovaranje “ jao dobar pas”, “pa gde si ti”, “bravo” i td. Videćete da će on veselo da skakuće oko vas, bez trunke “krivice” dok se oko njega nalazi nered kao da je pala bomba.

 

Četvrta zabluda na koju vlasnici često pomisle jeste davanje psa na “dresuru”. Separaciona anksioznost je psihički poremećaj, a ne stvar nevaspitanja. U većini slučajeva psi koji pate od ovog poremećaja savršeno znaju da sednu, legnu, daju šapu, da hodaju uz nogu na povocu, da dođu na poziv. Šta onda tačno možemo da ih “dresiramo” ? Praktično ništa, jer još jedna stvar koju vam niko nije rekao jeste da se ovaj poremećaj manifestuje samo tamo gde pas živi, tj u vašem stanu/kući. Pa ukoliko psa odvedete negde na dresuru, ili u neki pansion, gde će on možda provoditi i sam vreme u boksu, on neće iskazivati nikakve znake separacione aksioznosti. Međutim kako ga vratite kući, njegovoj kući, problem opet nastaje. Isto tako rad u spoljašnjoj sredini sa vama i sa trenerom nema nikakvog efekta, jer problem je u stanu, a ne napolju u šetnji gde ste vi zajedno sa njim.

Peta najčešća zabluda je pozdravljanje sa psom, i izgovaranje reči “ ja ću se brzo vratiti”, “čekaj me tu”  i td. Pas ne zna da ćete se vi vratiti, on samo zna da ste vi otišli. Možda vam niko nije rekao ali psi ne govore naš “ljudski jezik” pa samim tim te rečenice mu ništa ne znače. Međutim, ono što mu znači, jeste naš govor tela i naš tonalitet glasa. Mi kada odlazimo od kuće i kada ostavljamo svog psa imamo osećaj krivice. To se upravo vidi tj oseti kroz to naše pozdravljanje – sednemo pored psa, snuždimo se, ton glasa nam je tužan, mi smo pokunjeni, mazimo ga, ljubimo, grlimo, i sve to nekako više izgleda kao opraštanje i kao da se više nikada nećemo vratiti, a nimalo ne izgleda kao ono što izgovaramo “brzo ću se vratiti budi dobar”.E pa pas upravo protumači na adekvatan način ono što mi neverbalnom komunikacijom govorimo – ja te napuštam. Pa kako onda da on ne bude anksiozan svaki put kada odlazimo jer svaki put ima strah da ćemo ga napustiti? Tačno je da se mi vratimo, ali to je suviše daleko razmišljanje za tako mali pseći mozak. Pas je biće trenutka, on povezuje stvari u trenutnim asocijacijama, a to šta će biti posle 2,3,4 sata o tome će da misli kada dođe do tog trenutka, do vašeg povratka npr – bilo da ste bili odsustni 5 minuta ili 5 sati , pas će vam se jednako obradovati kao da vas nikada više neće videti, jer on to stvarno tako i misli.

Šesta, i možda najčešča zabluda jeste kada pomislimo da je separaciona aksioznost  posledica manjka fizičke aktivnosti i da je u pitanju čista dosada. Možda vam i ovo niko  nije rekao, ali separaciona anksioznost je psihički problem, a ne fizički. Izuzetno fizički aktivni psi, koji tokom dana pretrčavaju i po nekoliko kilometara, itekako umeju da pate od separacione anksioznosti. Istrčavanje psa pre nego što treba da ostane sam neće nikako doprineti stanju stresa kada ostane sam, on će jednostavno biti samo malo umorniji ali će i dalje morati da ispoljava stresne reakcije . Ovo naravno ne znači da pre nego što pas treba da ostane sam ne treba da idete u šetnju i da se istrči, naravno da to uvek treba, ali vam ništa neće pomoći za ovaj konkretan problem. Još jedna bitna stvar jeste da naučite da razlikujete dosadu od separacione anksioznosti. Psi koji su duže vreme sami, iskazivaće znake dosade tek posle par sati samovanja – ovo znači da ukoliko izađete u radnju 5-15min ili izađete negde na pola sata, pas će biti savršeno miran i čekaće vas. Za razliku od dosade, separaciona anksioznost se javlja u prvih 20 min od samoće – što znači da je nebitno da li ste izašli samo na 5 minuta ispred zgrade ili ste otišli na 2 sata, pas će zapasti u paniku čim kročite iz stana. Ova diferencijacija je veoma bitna kada definišemo da li je u pitanju samo dosada ili psihički poremećaj. Kako smo rekli da je separaciona anksioznost psihički problem, ovo znači da mi takve pse moramo mentalno da umorimo, da ih nateramo da razmišljaju i rešavaju probleme sa zanimljivim pametnim igračkama u obliku aktivnih hranilica dok ostaju sami. Prazan um đavolje igralište!

Kako mi onda uopšte možemo da rešimo/izlečimo problem separacione anksioznosti?

Za pravilno rešavanje ovog problema potrebne su tri stvari:

Prva, da razumemo kakvo je to stanje anksioznosti i da razumemo mehanizam stresa i uticaj hormona na ponašanje. Da shvatimo da ovaj problem ne rešava “dresura” i kursevi poslušnosti već se ovom problemu prilazi sa stanovišta kliničke bihevioralne prakse koja uz pomoć tehnika bihevioralne modifikacije menja emotivno stanje životinje iz negativnog u pozitivno.

Druga, da razumemo ove zablude i da prestanemo da ih iznova i iznova ponavljamo , jer su one kontraproduktivne za bilo kakav napredak u radu. Ove zablude umeju da budu veliki kamen spoticanja, čak i ako krenemo da radimo prave stvari po određenom programu, ovakve sitnice umeju da nas usporavaju i da održavaju problem.

I treća i najvažnija stvar jeste rad sa stručnim licem (bihevioristom) koji na stručan način može da dijagnostikuje problem, da preporuči dodatne zdravstvene analize i preglede, i da napiše individualan plan bihevioralne modifikacije po kom vi samostalno radite sa svojim psom.

Da li se separaciona anksioznost može izlečiti?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan. On zavisi od nekoliko faktora:

  • koliko dugo problem traje – 3 meseca ili 6 godina
  • koliko dugo pas ostaje sam – 2 sata ili 8 sati
  • koji je intenzitet reakcija – da li pas izgrize samo jednu papuču ili pokušava da “pobegne” kroz prozor uz samopovređivanje i razbijanje stakla
  • da li pas iskazuje samo jedan oblik separacione anksioznosti ili ima kombinaciju dva ili sva tri oblika
  • da li imate mogućnost angažovanja pet sitera, šetača pasa ili dnevnog boravka za pse
  • da li je pas sa vama od kada je bio štene ili ste usvojili odraslog psa sa već postojećim traumama

Ova pitanja su inače sastavni deo upitnika koji vlasnici popunjavaju pre početka rada. Na osnovu tog upitnika piše se individualni program bihevioralne modifikacije i mogu da se daju realne prognoze.

Ali najvažnija stvar, za koju znamo da vam sigurno niko nije rekao je –  Ishod u rešavanju problema separacione anksioznosti zavisi isključivo od VAS!

Vi ste ti koji svakodnevno morate da radite sa svojim psom po napisanom programu. Ovaj problem se rešava u vašoj kući, ne van nje – u šetnji ili centrima za dresuru. Takođe, čak ni dolazak stručnog lica na vašu adresu nije od pomoći, jer pas nema problem sa odlaskom i dolaskom drugih ljudi, već problem leži u vašem međusobnom odnosu i celodnevnoj interakciji. Ovo praktično znači da bi stručno lice moralo da živi sa vama kako bi vam danonoćno skretalo pažnju na greške i savetovalo vas šta treba da promenite. Upravo zbog ovakve prirode problema, pišu se detaljna uputstva za individualan rad putem programa, koji zalepite na frižider, čitate, i sprovodite.

Budite u toku sa našim novostima…

Šaljemo vam samo dobre informacije ne spam. *